Pre nego što se osoba javi psihologu, redovno joj kroz glavu prolaze misli poput:
- Da li je psihoterapija za mene?
- O kakvim ćemo uopšte temama razgovarati?
- Hoće li mi biti neprijatno da se otvorim pred strancem?
- Koliko uopšte čovek može da se promeni u određenim/poodmaklim godinama?
- Da li je normalno što se plašim da ću otići u nekom smeru u kojem ne želim?
- Ako se ja promenim, da li će me meni bliski ljudi i dalje voleti?
- Koliko napora i vremena ću morati da uložim u ličnu promenu?
Ovakva pitanja, koja većinom mogu da se definišu kao strah od nepoznatog, koja iako nekada vode ka odustajanju od psihoterapije, sasvim su normalna i učestala. Niko ne dolazi na psihoterapiju u stanju kompletne opuštenosti. Određena doza neprijatnosti je normalna, pa i poželjna, jer bez prolaska kroz neprijatnosti, ne možemo ostvariti ni više nivoe prijatnosti i zadovoljstva. Najprostije rečeno, da bismo ostvarili poželjne promene u svom životu, potrebno je da izađemo iz zone komfora: suočimo se sa sopstvenim strahovima, unutrašnjim i spoljašnjim konfliktima, delovima sebe na kojima želimo da radimo kako bismo unapredili kvalitet sopstvenog života.
Svaki klijent koji dolazi na psihoterapiju je ceo jedan jedinstveni svet. Psiholog kada prvi put sreće klijenta, trebalo bi da mu pristupa kao jednoj potpuno jedinstvenoj i neponovljivoj celini, kao i da se zainteresuje koji sve pozitivni i negativni delovi i na koji način su doprineli stvaranju te jedinstvene celine. Tako se pristupa i klijentovom problemu.
Na primer, anksioznost i panika manifestuju se na različite načine:
- kod mlade osobe suočene sa odlukom o izboru buduće profesije i izboru grada ili države u koju treba da se preseli na studije
- kod osobe koja brine o budućnosti nakon što je izgubila dragu osobu
- kod osobe koja je u procesu razvoda
- kod osobe kojoj je dijagnostifikovana bolest
- kod fizički i emocionalno iscrpljene osobe koja ni ne zna zašto ima simptome paničnih napada
- kod umorne majke, koja nema mnogo prilike da izlazi i ostvari socijalne kontakte
Želja za promenom je različitih intenziteta kod:
- osobe koja odlaže godinama rešavanje svojih problema i one koja odnedavno uviđa određeni problem
- osobe koja je nestrpljiva da uzme svoj život u svoje ruke i osobe koja nikako da se nakani na javljanje psihoterapeutu
- osobe koja se nevoljno javlja na psihoterapiju, više na nagovor bliskih ljudi i osobe koja se sama odlučuje na taj korak
- osobe koja treba da radi na više problema (promena profesije, razvod, gubitak težine) i osobe koja radi na jednom specifičnom problemu
Iako se tokom psihoterapije, sa svakim klijentom radi na potpuno jedinstven način, na potpuno jedinstvenim temama, možemo grupisati određene teme koje se često provlače kroz psihoterapijski rad, kao i efekte tog rada:
- Analiziranje porodičnih obrazaca i ego stanja (roditelj odrasli dete), prepoznavanje da nekada odrasla osoba održava razne disfunkcionalne i detinjaste obrasce mišljenja, osećanja i ponašanja. Kod ovih osoba se radi na prihvatanju sopstvenih godina, prihvatanju neprijatnosti i odgovornosti, a kao osnovni cilj se postavlja cilj da klijent prihvati odrastanje.
- Pojedine osobe su usled strogog vaspitanja usvojile određene obrasce mišljenja koji ih drže u stanju u kojem se često osećaju nesigurno, zbunjeno i nestabilno, naročito prilikom donošenja životnih odluka. Kod ovih klijenata, jedan od ciljeva psihoterapije jeste da izgrade samostalnost u razmišljanju.
- Nekada se klijenti javljaju prepuni strahova i zabrinutosti povodom potencijalne promene sopstvenog života. Borave u zoni komfora i teško im je da preuzmu inicijativu, zbog čega se vrte u začaranom krugu dok ne nauče da pređu sa reči na dela. Njima najčešće prija dozvola da budu nešto hrabriji, drskiji, odlučniji.
- Određene osobe su tokom odrastanja i prolaska kroz životne izazove, donele zaključak da osećanja mogu da budu opasna, da samo slabići osećaju i da bolje u životu prolaze osobe koje ne pokazuju svoju emotivnost. Ove osobe tokom psihoterapije uče da prihvate u potpunosti sva osećanja, kao i da ih proživljavaju sa uživanjem i bez straha.
- Često rasprostranjeno je uverenje da ne smemo da se radujemo, jer ćemo na taj način privući neku zlu silu u sopstveni život. Sa tim u vezi je nepokazivanje naše sreće drugim ljudima, iz straha da ćemo ih zbog toga izgubiti. Dozvola da budemo srećni i to otvoreno i bez straha pokazujemo jedan je od pozitivnih efekata rada na sebi.
- Sa prethodnom pretpostavkom u vezi je i uverenje da samo osobe koje su u nekom smislu prosečne mogu biti srećne, voljene i prihvaćene. Zbog toga, mnogi ljudi potiskuju sopstvene potencijale da život zaista žive punim plućima. Dozvoliti sebi uspeh važno je da bismo napredovali u pravcu većeg životnog zadovoljstva i povećanja samopouzdanja.
- Često se klijenti javljaju na psihoterapiju jer se u sopstvenoj koži ne osećaju udobno, ili imaju probleme u odnosima sa bliskim ljudima, ili im se nižu greške i neuspesi. U osnovi je često prisutan jak osećaj da ne vrede i da na neki način ne zaslužuju bolji život. Dozvoliti sebi i drugima osećanje lične vrednosti jedan je od najčešćih pozitivnih efekata psihoterapije.
- Nakon razvoda, napuštanja od strane bliske osobe, gubitka, mnogi ljudi odluče da se zaštite od patnje tako što se zatvaraju u sebe i izgrade oko sebe hladni zid. Ponovo pripadati, verovati i voleti je kod ovih klijenata način da izađu iz sopstvenog mukotrpnog stanja.
- Dok sa jedne strane, kao što je gore pomenuto, postoje osobe koje deo života ili ceo život provedu u neku ruku detinjasto, birajući neodgovorne izbore ili izbegavajući svaku vrstu neprijatnosti i samostalnost, isto tako je nezdrav obrazac preterano ozbiljnog i krutog ponašanja, prestrogog ponašanja prema sebi i drugima. Psihološka dozvola da se u život uključe igra, zabava i kreativnost mogu dovesti do zapanjujućih rezultata, promena i životnih odluka.
- Iako se ljudi često jave na psihoterapiju sa jasno definisanim problemima i ciljevima, nekada se desi da je najveći problem u tome što klijent ne zna šta želi, samim tim ne može to ni da dobije. Želeti, maštati, vizualizirati, dobiti i primiti su efekti rada na sebi kod ovakvih klijenata.
- Prekomerna težina, zavisnost od alkohola, cigareta, hrane, nezdrav životni stil, manjak fizičke aktivnosti, nezdrava ishrana, manjak sna, prekovremeni rad, težnja ka savršenstvu… Mnogo je načina na koje sebe možemo svesno ili nesvesno sabotirati i oštetiti sopstveno mentalno i fizičko zdravlje. Učenje kako čuvati i unapređivati sebe i svoje zdravlje čest je pozitivan efekat psihoterapije.
- Postoje osobe kojima jednostavno fali spontanosti, samopouzdanja, hrabrosti. Kod ovakvih pojedinaca otkrivaju se usvojene zabrane i zahtevi, i radi se na promeni zabrana u životne dozvole, gde osnovni efekat koji vidimo ubrzo jeste slobodnije i autentično ponašanje.
- Mnogi pojedinci su već tokom detinjstva istrenirani na zabrinutost, strepnju, niz briga i pokušaja kontrolisanja budućnosti. Suvišno je i reći da se ovi pojedinci u kritičnim životnim periodima često nađu zarobljeni okovima panike, anksioznosti i raznih specifičnih strahova. Analiziranje obrazaca koji dovode do hronične zabrinutosti, oslobađanje prošlosti i pokušaja kontrole nad budućnošću dovode postepeno do toga da klijent nauči da se opusti i živi ovde i sada.
Dakle, iako je neprijatno:
- prihvatiti činjenicu da nam je možda potrebna psihoterapija,
- proći kroz neprijatnost izlaska iz zone komfora
- proći kroz proces promene i puta od problema do rešenja,
ishodi su:
- povećanje prijatnosti
- bolja verzija nas samih
- prihvatanje da vredi proći kroz određenu dozu neprijatnosti jer će nas to odvesti ka lepšem i ispunjenijem, zdravijem i svesnijem životu.
