HEDONIZAM I EUDAMONIZAM: DVE VRSTE SRECE

Različite koncepcije, često kompleksne, ipak jasno ukazuju na dva različita, ali ipak donekle i povezana stanovišta: hedonizam (od grčke reči hedonismus = zadovoljstvo) i eudamonizam (od grčke reči eudamonism = blagostanje; ili eu=dobar, daimon=duh), dva stanovišta predložena još od strane Aristotela. Važno je razlikovati ove dve vrste blagostanja, zato što one potpuno različito utiču na ponašanje i psihološko funkcionisanje. Dok se hedonistički pogled na blagostanje odnosi na prijatnost, zadovoljstvo i sreću, eudamonistički pogled objašnjava blagostanje u terminima ličnih snaga i kretanjima ka uzvišenijem dobru, zatim aktivnostima koje su u skladu sa nečijom stvarnom prirodom i dubokim vrednostima, realizaciji nečijeg istinskog potencijala i iskustvu svrhe ili smisla u životu, sreće zbog nečega čemu se dugoročno teži.

Jedan od glavnih kriterijuma za razlikovanje hedonističkog od eudamonističkog pogleda na blagostanje jeste stepen do kojeg se oni odnose na subjektivno, odnosno objektivno. Dok se hedonistički pogled na blagostanje odnosi na lično iskustvo zadovoljstva i trenutni, prolazni osećaj pozitivnog emocionalnog stanja, eudamonistički pogled na blagostanje se odnosi na izlaženje u susret  objektivno validnim potrebama, i odgovornim ponašanjima, čija realizacija povoljno deluje na celokupni ljudski razvoj i dobra je za samu osobu i ljude oko nje.

Razlika je i u nivou svesnosti o razlikama između prijatnog, a nekorisnog, i neprijatnog, a korisnog. Eudamonističke teorije podrazumevaju da mnogi željeni ishodi koji vode isključivo zadovoljstvu ne moraju obavezno biti i dobri za osobu. Na primer, odlazak u kupovinu garderobe i bavljenje fizičkim aktivnostima mogu sadržati hedonistički aspekat, izazivajući zadovoljstvo i uživanje. Međutim, bavljenje fizičkim aktivnostima će pre doprineti osećaju ličnog rasta i razvoja, osećaja kompetentnosti, nego kupovina garderobe. Dakle, kada se govori o eudamonističkom blagostanju, govori se o aktivnostima koje su dugoročno dobre za osobu i koje su povezane sa dugoročnim blagostanjem, govori se o svesnom biranju da se ne ide “linijom manjeg otpora”, nego “putem kojim se ređe ide”. Dok su sa druge strane, aktivnosti koje donose jednostavna zadovoljstva, najčešće kratkotrajna i mogu čak biti nepogodna za blagostanje.

Šta je onda u stvari hedonizam? Zar biti hedonista nije pozitivna karakteristika?

Odgovor na ovo, kao i na mnoga druga psihološka pitanja je sve samo ne jednostavan. I odgovor se u odnosu na ovu, kao i u odnosu na mnoge druge karakteristike, svodi na činjenicu da je ključ u umerenosti i ravnoteži. Na jednoj krajnosti su ljudi koji pate od hedonizma izbegavajući svaku vrstu neprijatnosti što ih onemogućava da postignu sve ono što bi dugoročno želeli, jer se koncentrišu samo na trenutnu prijatnost i ono što je lakše, a na drugoj krajnosti su oni koji pate od anhedonije, koncentrišući se na izbegavanje prijatnosti kao nečega što, prema njihovom pogrešnom razmišljanju dovodi do gubitka kontrole, odvlačenja od ciljeva i lenjosti. Da li se kao u mnogočemu nameće da ono što je vrlo verovatno poželjno jeste zlatna sredina između dve krajnosti, odnosno biranja prijatnih i neprijatnih aktivnosti? Da li odgovorna i korisna prijatnost i korisna neprijatnost kada se konzumiraju umereno dovode do najzdravijih ishoda?

Važna razlika između ove dve vrste sreće jeste u njihovom toku.

Dok je ishod hedonističke sreće kojoj osoba teži najčešće praznina i težnja za jačim, intenzivnijim, novim prijatnostima (što osobu i ljude oko nje može da odvede u sve veća stanja nezadovoljstva i frustriranosti tokom vremena), eudamonističku sreću karakteriše zahvalnost na onom što osoba poseduje i strpljiv rad na ličnim ciljevima, uz povremenu prijatnost kao nagradu za pređene prepreke.

Hedonista, ako nije umeren postaje žrtva samog sebe i sopstvenih želja.

Da li je onda potpuno nezdravo upražnjavati aktivnosti koje su hedonističke?

Ne. Istraživanja pokazuju da je pozitivna emocionalnost veoma važna za naše zdravlje, pa i dugovečnost. Ovde se radi o tome da pozitivna emocionalnost sama po sebi ne vodi nigde. Ali svakako da ju je zdravo negovati uz rad na dugoročnoj, eudamonističkoj sreći.

Dakle, nije funkcionalan konstantan hedonizam, ali nije funkcionalno ni izbegavanje uživanja, jer to može odvesti do anhedonije, praznine, nezadovoljstva, radoholizma. Potrebno je i zdravo dugoročno i odgovorno kombinovati prijatnost i neprijatnost.