Određenom procentu ljudi je usađeno uverenje da sa ljudima koji se obraćaju psihologu nešto ozbiljno nije u redu. U želji da u svojim i očima drugih po svaku cenu održe sliku o sebi kao zdravoj i normalnoj osobi, često zaziru od psihologa, pa i određenih psiholoških saveta. Čak i kada ne ide, kada se u nekom momentu života nađu na stranputici, kada se osećaju slabo i bespomoćno, kada proživljavaju nesigurne periode života, promene ili se nađu preplavljeni anksioznošću ili panikom, čine sve samo da drugi ljudi ta njihova stanja ne bi primetili, jer imaju to usađeno uverenje da je svaka intenzivna neprijatnost koju osećaju signal da su « ludi », « poremećeni » kao i da to trebaju vešto da zakamufliraju i sakriju.
Više je predrasuda koje prate ovaj obarazac ponašanja, a neke od njih su :
1. Jedna od najčešćih predrasuda je da su psiholog i psihijatar jedno te isto. Psiholozi nisu psihijatri. Psiholozi su završili svoje studije na Filozofskom fakultetu, a psihijatri na Medicinskom fakultetu. Psiholozi kao i psihijatri koji se specijalizuju za psihijatriju nakon medicinskog fakulteta imaju isti predmet proučavanja (čovek, njegova psiha), ali mu kroz rad sa ljudima prilaze na različite načine. Psihijatri za osnovni zadatak imaju postavljanje dijagnoze i davanje adekvatnog tretmana, a ako su obučeni i za psihoterapiju pohađanjem višegodišnjih psihoterapijskih kurseva, moći će uz medikamente, ljudima pružiti i podršku kroz razgovor i praćenje stanja klijenata. Psiholozi, sa druge strane, iako mogu da sarađuju sa psihijatrima i učestvuju u postavljanju dijagnoze, ne izdaju ljudima recepte za lekove, nego je primarni način njihovog rada sa ljudima rad kroz razgovor, analizu celokupne životne situacije, postavljanju ciljeva i pružanju podrške na putu ka promeni.
2. Naredna raširena predrasuda je da psiholozi rade iskljucivo sa psihički poremećenim ljudima. Psiholozi rade kako sa zdravom populacijom, tako i sa populacijom koja ima određene poremećaje. Psihologe ćemo zato često videti kako se bave prevencijom poremećaja i bolesti tako što promovišu zdrava ponašanja i pružaju ljudima savete kako svoje mentalno i fizičko zdravlje mogu negovati i očuvati. Psihologe ćemo sa druge strane, često videti i u školama, vrtićima, staračkim domovima, bolnicama, privatnim ustanovama, kabinetima. Psiholozi mogu uz studije psihologije da se dodatno edukuju i pohađaju različite višegodišnje psihoterapijske kurseve kako bi imali pravo da rade samostalno u kabinetu ili se bave psihoterapijom (psihoanaliza, transakciona analiza, REBT, NLP, geštalt, šema terapija i sl.).
3. Treća predrasuda glasi da je psihičke tegobe moguće «rešiti » na neki lak način, «preko noći ». Pa nije retkost da ljudi pribegavaju za lekovima samo da bi «se osećali bolje». Ili odlaze kod astrologa i nekog drugog, da tako kažem, pomagača ili terapeuta koji će, veruju, pomoći da reše problem bez mnogo njihovog ličnog angažovanja. Često su ljudi, usled straha od psihologa, skloni da upražnjavaju razna hedonistička ponašanja (konzumiranje slatkiša, zloupotreba alkohola i cigareta, učestalo trošenje, ulaganje u spoljašnji izgled koje može da se otme kontroli), a koja donose možda trenutnu dobit, trenutnu emociju, ali dugoročno ne pomažu kod problema koji traju dugo unazad i «tinjaju» tu negde. Problem sa ovakvim izborima jeste u tome što se fokus na rešenje unutrašnjeg problema stavlja i traži negde spolja, što kratkoročno problem stavlja pod tepih, a dugoročno,retko dovodi do zadovoljstva. Naprotiv. Hedonizam koji se otima kontroli može dovesti i do dodatnih problema i zavisničkih ponašanja. Dakle, psihičke probleme ne možemo rešiti brzo i lako, na njima je potrebno jedan određeni period života raditi, kako bismo postali svesni svog unutrašnjeg života i naučili da nad njim preuzmemo odgovornu kontrolu, odnosno, kako bismo tokom rada sa psihologom, koji nas vodi i usmerava, uspeli da izgradimo svest o sopstvenim iskrivljenim uverenjima, disfunkcionalnim emocijama i ponašanjima, i kako bismo naučili da ih menjamo na način koji nama i ljudima oko nas donosi dobrobit i dugoročno zadovoljstvo.
Kako onda izgleda rad sa psihologom?
Psiholog može pružati različite vrste usluga. Može da radi sa decom, pojedincima, parovima ili grupama ljudi. Može da radi online ili uživo. Vreme tokom kojeg se radi sa psihologom varira od jednokratnih intervencija i kratkotrajne pomoći (jedna seansa s vremena na vreme, po potrebi ili pre ili posle nekog kritičnog i važnog događaja) pa do dugoročnog rada sa klijentima. Najčešći vid rada sa psihologom jeste putem psihološkog savetovanja koje ima svoj plan i program, a dužina trajanja iznosi u proseku 10 seansi, jednom nedeljno, u trajanju od 1h.
Na prvoj seansi se klijent i psiholog upoznaju, i psiholog uzima neke najosnovnije podatke od klijenta (ime i prezime, godina rođenja, broj lične karte, kontakt) i trudi se da zajedno sa klijentom uobliči razlog klijentovog javljanja u ono što se zove problem, odnosno neželjeno stanje. Već na prvoj, mada najčešće na drugoj seansi, klijent i psiholog su definisali jedno, dva, pa i tri neželjena stanja (npr. nisko samopouzdanje, koje sa sobom povlači nesigurnost u odnosima sa ljudima, a koje utiče i na treći problem, a to je panika i anksioznost tokom javnih nastupa) i u skladu sa njima, i željena stanja, odnosno ciljeve rada. Nekada se krećemo po planu od neželjenog do željenog stanja, a nekada klijent ima jednostavno prirodnu i ljudsku potrebu da se “izventilira”, da priča i da ga neko sasluša, da neko jednostavno bude tu. Psiholog tokom seansi ne leči, ne interveniše, ne menja ljude. Psiholog je tu da kao nepristrasna osoba, objektivno proceni klijentovu situaciju i da ga različitim pitanjima navodi da sam uvidi sopstvene iskrivljene obrasce, uverenja, ponašanja i emocije, kao i da sam izvlači za sebe i svoj život zaključke, nove odluke i postepeno menja svoje svakodnevne navike. Klijent između seansi dobija zadatke (da zapisuje misli, ponašanja, reakcije i da ih postepeno menja), a na svakoj od seansi se u skladu sa problematikom prolaze različite teme od značaja: učimo da prepoznamo i otklonimo različita kruta uverenja i zabrane, učimo da se opustimo putem tehnika relaksacije, učimo da sebi i drugima dajemo psihološke dozvole, učimo koja su naša životna prava, učimo da prepoznamo sopstveni ego, jačamo samopouzdanje, učimo se pozitivnoj emocionalnosti, razvijamo zdrava ponašanja, učimo i razvijamo vedrinu i zahvalnost, učimo kako da prema drugim ljudima budemo ok, da ne reagujemo burno, kao i da se suprotstavimo onim ponašanjima koja nam ne prijaju kod drugih ljudi, učimo kako da se prilagodimo i postignemo balans, učimo se fleksibilnosti i toleranciji, učimo kako da savladamo svoje neprijatne emocije, kako one disfunkcionalne i snažne da menjamo, a one funkcionalne i dobre jačamo.
Radimo na sebi i doživljavamo promene koje počinju da imaju pozitivne efekte na naš život, zdravlje i odnose sa drugim ljudima.