Kada se neka osoba odluči za psihoterapiju, od izuzetne važnosti je:
- da ona sama bude motivisana da potraži pomoć i da uviđa da postoji bar jedan specifičan problem na kojem želi da radi
- da za osnovni cilj ima ličnu promenu a ne promenu drugih ljudi
- da bude svesna da problemi koji traju dugo ne mogu da se reše «preko noći»
Iako na prvi pogled može delovati nelogično uopšte i raspravljati o tome da li se osoba koje se javlja psihologu sama odlučila na taj korak, ipak se često može dogoditi da ljudi, na neki način «zalutaju» na psihoterapiju i ubrzo shvate da ona ipak nije za njih, jer je glavni cilj njihovog javljanja :
- Promeniti drugog.
Neretko se dešava da se osoba javlja na psihoterapiju kako bi naučila određene veštine kako da pomogne nekoj svojoj bliskoj osobi, odnosno kako bi promenila druge ljude u svojoj okolini koji na neki način pate ili su u problemu. Pa ćemo na psihoterapiji često videti npr.majku koja bi sve na svetu dala da njeno, uglavnom već odraslo dete, u nekom smislu «sredi svoj život» (odvikne se od alkohola, droge, razvede se, venča, osamostali). Ili ćemo sresti osobu koja pati zato što silno želi najpre da promeni odnos sa svojim roditeljem kako bi preduzela naredni korak i napustila porodični dom u cilju odseljenja i osamostaljenja. Ili ćemo sresti osobu pod ogromnim stresom zbog loših međuljudskih odnosa na poslu, gde je najčešće jedna osoba ta protiv koje se bezuspešno na neki način bori. Pa se često kaže da se ljudi često nađu na psihoterapiji jer imaju za cilj promenu kod ljudi koji ne uviđaju da imaju problem, i kojima promena, najčešće ne treba, ili bar oni sami ne uviđaju potrebu za promenom.
Zbog toga je vrlo važno, pre javljanja na psihoterapiju, da sa sobom razrešimo da je problem zbog kojeg se javljamo naš, da ćemo ga mi (uz podršku bliskih ljudi) i rešavati, da će biti divno ako promena u nama na neki način izazove poitivne promene kod drugih ljudi kojima smo okruženi, ali da je važnije raditi na sebi i sopstvenom pogledu na sebe, druge ljude i svet koji nas okružuje, od rada na promeni drugih ljudi kod kojih uočavamo određeni problem. Uostalom, vrlo često se i ispostavi da upravo promena kod nas samih i odustajanje od nekih ranijih pogrešnih obrazaca mišljenja i ponašanja, rađa pozitivne promene i kod nama bliskih ljudi.
“Samo je jedan kutak svemira koji sigurno možete promeniti, a to ste vi sami.”
Aldous Huxley
- Udovoljiti drugome.
Još jedan od pogrešnih motiva traženja pomoći psihoterapeuta jeste motiv da jednim takvim javljanjem udovoljimo nama bliskoj osobi, koja, više nego mi sami, uviđa da imamo problem, i koja više nego mi sami, želi da se javimo i potražimo pomoć. Jasno je već na samom početku psihoterapijskog procesa da osoba koja se ne javlja na psihoterapiju samovoljno, ne pokazuje dovoljnu motivaciju ni da govori o svojim problemima, ni da im zajedno sa psihologom, traži uzroke, pa ni da učestvuje u kreiranju terapijskih ciljeva.
Sa druge strane, kada osoba zaista samoinicijativno traži pomoć, vidi se već i pre samog prvog susreta, koliko je nestrpljiva da krene da radi na sebi i svojim problemima. Pa često tokom prvog poziva ubrzano priča i iako deluje da je pod stresom, u glasu se oseća nestrpljenje da dođe na prvu seansu. Jako često je dogovaranje za prvi termin propraćeno zadovoljstvom, uz dodavanje rečenica poput «Jedva čekam da počnemo», «Osećam se u isto vreme uplašeno i ushićeno», «Kao da sam ovo čekala već dugo vremena» i slično.
Verovatno nije potrebno naglašavati kako osobe koje se same odlučuju na psihoterapiju vrlo brzo profitiraju od seansi, jer su negde duboko u sebi, čvrsto rešene da uzmu svoj život u svoje ruke i započnu avanturu koju donosi promena.
Preispitati svoju ličnu motivaciju za javljanje psihoterapeutu je zato od izuzetne važnosti za sam uspeh psihoterapije.
- Drugi nerealistični ciljevi.
Problem koji traje 10 godina ne može se rešiti za 10 dana.
Vreme se ne može vratiti niti se postupci iz prošlosti mogu ispraviti, možemo da utičemo na sadašnji trenutak, kao i na način na koji danas interpretiramo sopstvenu prošlost, tako da sa njom možemo mirno da živimo danas i u budućnosti.
Ne možemo se kretati ka napretku i uspehu ukoliko ne znamo koji su naši ciljevi u budućnosti. Jedan od ciljeva psihoterapije uvek se odnosi na bolje upoznavanje sebe, sopstvenih slabosti i snaga i kreiranje želja, motiva i ciljeva, kako bismo znali u kojem pravcu se krećemo i koliko dugo.
Pojedini ljudi se plaše psihoterapije jer smatraju da će im se tokom psihoterapije dogoditi nešto što će učiniti da postanu osoba kakva ne žele da postanu (sebična i samoživa osoba, neko sasvim drugačiji, neko koga bliski ljudi više neće toliko voleti ako uzme svoj život u svoje ruke). Iako je promena suština psihoterapije, važno je da znamo/naučimo da mi sami itekako imamo kontrolu, da nam se ne može tek tako dogoditi gubitak te kontrole ili bilo šta drugo što u svojoj suštini ne želimo.
“Stablo koje je raslo povijeno trideset godina, ne može se ispraviti za godinu dana.”
Ašantska poslovica
“Ko jednom sebe pronađe, taj više ništa na ovome svetu ne može izgubiti.”
Štefan Cvajg